Ko je?

Zvonim na interfon....
Diže se slušalica, i - tišina; shvatam da je Vanja.
- Ja sam!
- Ne, ti nisi.... Baka je.

Rode?

- Mama me je rodila, juče, napolju... kad sam bio beba.

Možda i nije bio baš taj redosled, ali suština je tu:
ko - mama
koga - njega, ali kao bebu
kada - u prošlosti
gde - ne u kući

Čekam samo kada će da počnu pitanja, jer je za sada sve sam zaključio.

Vanja voli (da jede) jariće, a kuca?

U parku smo....
Labrador se odmara pored svoje gazdarice, prilazimo:
- Teto, je l' mogu da pomazim kucu?
- Možeš.
Mazimo kucu....
- Kako se kuca zove?
- Magi.
- A šta kuca voli da jede?
- Kuca nije sada gladna.
- A kuca voli da jede Tom i Džeri.

Čega nema - čega ima

Jede mi se nešto slatko, pa otvaram plakar u kuhinji gde držimo slatkiše daleko van domašaja Vanje. Nažalost, nema ništa.
Vanja, naravno, čuje kako otvaram vrata plakara i stvara se kraj mene.
- Nema ništa, Vanja.
- Šta nema?
- Nemamo slatkiše.
Zatvaram vrata.
- Ne, ne, hoću... Vanja otvara vrata.
- Ali, nema sine, ništa slatko.
Vanja se propinje na prste da vidi.
- Podigni me tata. Hoću da vidim čega nema.

Nick Cave

Samo da ostane zabeleženo:
večeras je Vanja pevao The Ship Song uz Nick Cave-a!

Paranormalno

Eh, sad, ovo zahteva opširniji uvod.
Pre nekog vremena obukao sam Vanji nešto što je meni ličilo na trenerku, ali je zapravo bila pidžama. Ništa strašno, nismo u tome izlazili iz kuće.
Danas nisam Vanju odveo u vrtić, ali sam jutros otišao tamo (sam) da im kažem da neće dolaziti dva dana i da uzmem pidžamu. Došao sam malo ranije i samo sam uspeo da im kažem za nedolazak, ali nisu mogli da mi daju pidžamu, jer nijedna njegova vaspitačica nije bila tu. OK?

Satima posle, presvlačimo se.... Pre nego što sam mu obukao trenerku, za svaki slučaj pitam ga:

- Sine, je l' ovo tvoja pidžama?
- Nije.
- Nisi uzeo.
- Šta nisam uzeo?
- Pidžamu, onu što je ostala u vrtiću. Rekao sam da uzmeš.


Aaaaaaaa?
Šta?
Odkud njemu ideja da sam bio u vrtiću da uzmem pidžamu? I kako zna da je nisam doneo?
I laže, da vam kažem, nije mi rekao.

20kmh

- Tata, je si video onaj auto što ide sporo?
- Ne, sine. Gde?
- Tamo. On je pokvaren, on ide sporo. Mora da ide kod majstora - boli ga jedna guma!


Kada me sledeći put iznervira neko ko vozi 20 kmh, setiću se da ga možda boli guma ili dve, i neću se ljutiti i nervirati - obećavam

Ja sam ja

Bez posebnog razloga, barem ne meni poznatog, Vanja će ti odjednom:

- Ja sam Milovanović Vanja.
- Jesi li siguran?
- Da.
- Ko ti je to rekao?
- Jelena.


Jelena je njegova omiljena vaspitačica u vrtiću, i krajnje očigledno, ima mnogo veći uticaj na mog sina nego što sam to mislio do sada

Mama je uvek tu

Mama je danas otputovala za SAD.
Posle celog dana provedenog van kuće, vraćamo se oko 20h.
Pričamo dok izlazimo iz kola, šta ćemo raditi sutra, nekako, Vanja skreće temu:

- A, gde je mama?
- Mama je otisla na put avionom.
- Mama će brzo doći?
- Doćiće za nekoliko dana, u petak. Petak je pre subote, to je za četiri dana, možemo zajedno da brojimo dane.
- Danas je subota (ustvari je ponedeljak), mama će brzo doći.


Ulazimo u stan:

- Mama je tu, mama je uvek tu negde. Vidiš? Traži je po stanu.
- Mama tu negde spava

Rak

Bili smo na Adi

- Tata vidi džungla!
- Vidi, ima i reka!
- To je jezero, sine.
- Tu živi rak, i delfin i ajkula!
- Pa, dobro, sine, oni žive u moru, možda ovde ima rakova, videćemo.
- Ima, ima - videćeš Tata

posle dva sata bacanja kamenčića, i ni jednog raka, delfina ili ajkule,mada su bile patke ako to može da se računa....

- Tata, ujeo me je rak!
- Jao, sine sada moramo kod doktora?
- Ne.
- Da li te boli?
- Da, boli me.
- Pokaži mi da vidim.
- Ne, nećeš da vidiš. Bolećete i tebe

Ljubav i hrana

Bili smo u zoološkom vrtu:

- Tata, gde su jarići?
- Ja mnogo volim jariće
- Ja volim da mazim jariće
- Ja mnogo volim jariće
- Ja mnogo volim da nosim jariće kući i da ih - jedem!

Uskrs 2010

- Ja ću ići kod bake sa mamom i tatom (zašto je mama uvek na prvom mestu?) da farbam jaja. A Srba, Srba neće ići, on ne voli.

Ostalo je zauvek nejasno šta to Srba ne voli: da ide kod moje mame ili da farba jaja?

Pametniji popušta

Gaga je bila u Briselu, kod kuće smo Vanja, baka i ja.
Pričamo o vrtiću, izgleda da se nešto dogodilo - Vanja je udario Vuka!
- Pa zašto, Vanja?
- Vuk nije bio dobar.
- Kako se to dogodilo?
- Vuk je gurnuo Vanju i ja sam pao, Vuk nije bio dobar. Vanja ga je udario i onda je Vuk plakao
(Videti Vanju da plače kada ga neko dete udari, inače je prava retkost)
- Pa, dobro, Vanja, ali svi ste vi dobri. Vi ste drugari i treba da se družite, a ne da se udarate
- Ne. Vuk nije bio dobar
- A, šta su rekle vaspitačice?
- Da Vuk nije bio dobar
- Svi ste vi dobri. Vi ste drugari i treba da se družite, a ne da se udarate
- Vuk nije bio dobar
- Vidi, Vanja, nije lepo da se udarate, to može da boli, vi ste drugari. je li tako?
- Dobro, Tata, upravu si. Tata, molim te prestani da pričaš.

I, tako me je moj trogodišnjak naučio lekciju - pametniji, popušta, ili:
Šta me smaraš tata, shvatio sam te i prvi put, mogu valjda da imam svoje mišljenje koje može da se razlikuje od tvog. Da mi smo drugari, i da, nije lepo da se udaramo, ali ti mašiš poentu - VUK NIJE BIO DOBAR

Izvinjavam se Vuku i njegovim roditeljima, ja ipak mislim da su svi oni dobri
Jednog dana ću valjda savladati ovu lekciju koju mi je Vanja održao

Mesec

Skoro pa pun mesec, mart 2010.
Šetamo malo i idemo do kola, gledamo mesec - naravno.
Odlazimo do Srbe i sa njegove terase nastavimo da gledamo mesec.
Vraćamo se kući:
Vanja kaže
- Ja ću ići avionom, sa mamom i tatom, i - uzeću mesec!